Isitne i zablude o soji u koje ljudi slepo veruju
Soja je deo tradicionalne azijske ishrane hiljadama godina. Danas, soju najviše jedu vegetarijanci ali ima sve više onih koji se plaše proizvoda na bazi soje jer su optuženi da prave mnoge zdravstvene probleme!
Soja se u Aziji konzumira u različitim oblicima kao što su: tofu, tempeh, soja sos, miso i funki natto. Međutim, danas američko tlo daje jednu trećinu svetske proizvodnje soje, a veliki deo se koristi za stočnu hranu.
Ako mislite da ne jedete soju, razmislite još jednom. Soja je svuda, naročito u industrijskim prehrambenim proizvodima kao soja lecitin i izolat soja proteina u energetskim barovima, žitaricama, biljnim uljima, biljnim sirevima, sladoledu, jogurtima, viršlama i bezbroj drugih namirnica koje imitiraju životinjske proizvode. Soju je dakle, skoro nemoguće izbeći.
Soja je jedan od najvećih prehrambenih izvora fitoestrogena (izoflavoni), uključujući genistein i dijadzein, a upravo ova jedinjenja čine da je jedenje dobro ili loše za zdravlje, zavisno od toga koga tražite. Danas se malo zna koliko ova jedinjenja imaju i jak antioksidativni učinak i koliko mogu dobro da zaštite telo od dejstva slobodnih radikala.
Za vegetarijance soja je jedan od retkih biljnih proteina koji se smatraju kompletnim, što znači da imaju sve esencijalne aminokiseline potrebne za telesne procese, poput stvaranja mišića. Istraživanja na trkačima pokazuje da je dodavanje kašičice sojinog proteinskog praha u smoothie posle trčanja održiva vegetarijanska opcija za jačanje, obnavljanje i rasta mišića.
Istraga u Evropskom časopisu za ishranu otkrila je da su nakon tri meseca ljudi koji su zamenjivali 30 grama životinjskih proteina dnevno, istom količinom proteina iz cele sojine hrane, doživeli pad telesne težine i količinu triglicerida u krvi (što je dobra zaštita od kardiovaskularnih bolesti).
Ljudi u zemljama poput Kine imaju mnogo veći unos soje od onih koji žive u Severnoj Americi i Evropi. U drugom izveštaju je utvrđeno da su pojedinci koji su jeli soju tri ili više puta nedeljno, imali niži rizik za smrtnost zbog svih uzroka, uključujući smrt od srčanih bolesti, od onih koji su manje konzumirali.
Iako soja sadrži korisna jedinjenja kao što su aminokiseline, vlakna, izoflavoni i lecitini koji mogu delovati sinergistički na poboljšanje zdravlja srca, imajte na umu da visoko prerađeni oblici soje verovatno neće imaju isti uticaj. Na primer, izolat proteina soje koji je hemijskim inženjeringom izolovan iz soje, dodaje se u sve, od hamburgera do žitarica, On neće poboljšati vaše zdravlje srca na isti način kao što bi to činio sveži tofu.
Pored toga, celi oblici soje kao što je tempeh daju i oligosaharide, posebnu vrstu ugljenih hidrata koji deluje kao prebiotik za negovanje korisnih bakterija u crevima, što može doneti pozitivna poboljšanja imuniteta i zdravlja sistema za varenje.
Fitoestrogeni u soji imaju strukturnu sličnost sa estradiolom, glavnim estrogenom kako kod muškaraca, tako i kod žena u premenopauzi, tako da nije neuobičajeno da naiđete na savete da muškarci moraju da izbegavaju sojinu hranu ili da rizikuju feminizaciju.
Teorija kaže da fitoestrogeni iz soje mogu inhibirati aktivnost enzima koji učestvuju u proizvodnji testosterona i na taj način sniziti njegov nivo, istovremeno povećavajući nivo estrogena. Istraživanje je pokazalo da muškarci koji konzumiraju soju u različitim oblicima – hrana, proteinski prah i slično, nemaju klinički značajan uticaj na nivo testosterona.
Takođe soja ne utiče negativno na odnos testosterona i estrogena kod muškaraca, niti smanjuje plodnost (manjim brojem spermatozoida ili erektilnom disfunkcijom).
Pošto su fitoestrogeni hemijski slični estrogenu i zato se mogu vezati za estrogenske receptore i aktivirati ih, postoji verovanje da jedenje soje može igrati ulogu u svetu hormona, i da može izazvati rak dojke jer estrogen može podstaći rast određenih tumora. Ipak, istraživanje sugeriše da konzumiranje soje i njenih fitoestrogena neće izbaciti vaše hormone iz ravnoteže, jer soja ima samo skroman uticaj na nivo estrogena i drugih hormona kod žena i nema zabrinjavajući uticaj na rizik od raka dojke.
Na osnovu nekih ispitivanja na životinjama pojavile su se glasine da sojina hrane može negativno uticati na zdravlje štitnjače, podstičući hipotireozu. Međutim, istraživanja na ljudima ne podržavaju da jedenje soje ima negativan uticaj na tiroidnu žlezdu.
Na primer, randomizovana kontrolisana studija, koja je tokom dve godine pratila 403 žene u menopauzi, izvestila je da svakodnevno dodavanje 80 i 120 miligrama soje izoflavona nema značajan uticaj na funkcionisanje hormona štitne žlezde.
Soja takođe sadrži antinutrijente kao što su fitati i tanini, koji su jedinjenja koja mogu poremetiti varenje i apsorpciju proteina, vitamina i minerala. Međutim, natapanje zrna u vodi preko noći i fermenatcija (tofu, miso) značajno smanjuje ili uklanja neke od ovih problematičnih jedinjenja.
Važno je naglasiti ako ste ljubitelj soje ili želite da je uvedete u ishranu, obavezno potražite sertifikovane organske proizvode jer oni moraju biti napravljeni od soje koja nije GMO.
NAŠA PREPORUKA: Hrana bogata biljnim vlaknima i njihov značaj
Pratite nas i na našim društvenim mrežama: Instagram | Facebook | Twitter
